Духовни светионик крушевачког краја
У питомом Западном Поморављу, у крушевачкој котлини, на живописним брежуљцима средњевњковне области Сребрнице, налази се манастир Ваведења Пресвете Богородице – Велуће.
Стара манастирска црква подигнута је у другој половини четрнаестог века, пре косовске битке, и посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице. Грађена је сивожутим каменом, опеком и црвенкастим пешчаром у облику сажетог триконхоса са куполом и припратом и као таква особит је споменик моравске архитектуре. На фасадама се налази плитко резана скулптурална декорација, а од целокупне камене пластике посебно се издваја по уметничком квалитету унутрашњи потрал цркве. Изгледа да је ктитор желео да у конструкцији и декорацији подражава владарску задужбину у Крушевцу. Манастир Велуће задужбина је, по свему судећи, велмошке породице Дејановић. Црква обилује ктиторским портретима. У припрати цркве насликано је пет ктиторских портрета са натписима: Оливер, Дејан, Братан и Константин. Убрзо после подизања, можда већ око 1380.г. ова властеоска породица поклонила је манастир Велуће са целим њеним властелинством руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори. У то време црква добија и живопис и зато је у иконографском програму цркве поред Богородице Велућске са Христом, у јужној апсиди насликан Св. Муч. Пантелејмон, заштитник светогорског манастира. О томе говори и једна повеља Кнегиње Милице ( монахиња Јевгеније ) из 1440.г. Манастир Велуће био је метох манастира Светог Пантелејмона до прве половине 15 века, када је због турских освајања око 1427.г. изгубио везу са овим руским манастиром.
О средњевековном пореклу топонима „Велуће“ сведочи нам Раваничка Повеља Кнеза Лазара из 1383.г. у којој се помиње место Велуће.
Даљу историју манастира Велућа можемо реконструисати само у општим цртама. По неким турским дефтерима сазнајемо да се монашки живот у манастиру Велућу није прекидао све до почетка 17 века. Према два очувана натписа види се да је црква обнављана 1833.г. и 1836.г. за време владавине Кнеза Милоша Обреновића. Натпис из 1833.г. урезан је у камену скоро целом дужином јужне фасаде. Натпис из 1836.г. налази се на каменом луку, који се некада налазио у цркви. Из тог периода потичу и карактеристични цртежи у горњем делу фасаде цркве.
Манастир Велуће, данас, као и пре шест векова када је настао, представља један од духовних светионика српског народа. Постојање монашке заједнице, која стреми ка томе да у свом животу оваплоти јеванђељске идеале као највиши облик црквеног живота, свакодневна богослужења и учествовање у Светим тајнама, чини да је манастир Велуће место окупљања једне хришћанске заједнице и место праве и истинске мисије Цркве. У складу са тим у манастиру Велућу брижљиво се негује просветитељска, духовна и свеукупна културолошка мисија.
Далеко пре него што су школе отвориле своја врата за реч Божију, у манастиру Велућу часове веронауке су похађали малишани велућске хришћанске заједнице.
У манастиру Велућу већ седам година уназад постоји црквени хор манастира Велућа „Ваведење“, који успешно ради, а чланови хора су деца и омладина из велућске хришћанске заједнице. Хор „Ваведење“ редовно поје Свете Литургије у манастиру Велућу и гостује на многобројним културним манифестацијама.
У манастиру Велућу на дан Успења Пресвете Богородице већ традиционално организује се духовна Манифестација „Госпојинске духовне вечери“ у порти манастира Велућа. У манастиру Велућу се од 2026.г. на дан Света Три Јерарха 12.02.организује Манифестација “Дани веронауке”, чију окосницу чини Конкурс “Дани веронауке”, који је намењен ученицима основних и средњих школа.
Такође, на дан Светог Саве после Свете Литургије у манастиру Велућу одржава се „Светосавска Академија“.
У нашем манастиру Велућу постоји монашка иконописачка радионица већ педесет година уназад, јер је неговање иконописа и поштовање икона саставни део монашког подвига и мисије наше Цркве.
У манастиру Велућу постоји и Музеј у коме се може видети богата и дуга историја манастира Велућа.
У манастиру Велућу пре свега негује се монашки подвиг следујући речима Светог Владике Николаја Велимировића:“Монаштво је код Срба једна огромна и историјска стварност која је у историји Срба играла већу улогу од задужбинарства, јер задужбинар даје своје, а монах даје себе на службу Богу. У томе је монаштво веће од задужбинарства”.
Манастир Велуће као место саборовања и молитвеног окупљања једне хришћанске заједнице чини да је то место праве и истинске мисије цркве и духовни светионик крушевачког краја.
Игуманија манастира Велућа
М. Теодора (Спасојевић)